Beskućnik

  Setih se pune tepsije pite sa krompirom koju sam spremila. Brzo otrčim kući, upakujem dva parčeta u kesu, i požurim nazad, nadajući se da je još tamo, na klupi. I bio je. I dalje je žmurio. Prišunjam se tiho, da ga ne probudim. Obli me neki osećaj sramote, osetih da micrvenilo udara u obraze. Želela sam dok sam mu prilazila, da se ne probudi, a ne mogu tačno da objasnim ni zašto me bilo sramota, ni zašto sam želela da me ne vidi. Najtiše što sam mogla, spustih kesu sa pitom pored njegove flašice sa vodom. Okretoh se na peti i brzo se udaljih. Bacih par puta pogled preko ramena, samo da proverim da li me video. I dalje je spavao.

  Sutradan je na istoj klupi bio u isto vreme. Nisam mogla da prođem tek tako pored njega. Vratila sam se u pekaru, koja je blizu, kupila neko pecivo, i opet, kao i juče, spustila kesu pored njegove flašice.

  Sledećih dana sam bila spremnija. Odvajala sam od ručka koji sam spremala, i sa već pripremljenim obrokom u torbi, veselo išla prema parku. Nisam mu rekla da ću da dođem. Nije mi rekao da će da me čeka. A došla sam. I čekao me. Zapravo, nikada nismo progovorili ni reč. A nekako, imala sam jak osećaj nekog razumevanja među nama. Neke uzajamne potrebe. Moje prema njemu svakako, a njegove prema meni… ne znam. Nikada mu nisam videla oči. Ne znam kakva mu je boja glasa. Ni zašto je beskućnik. Ni kako je proveo prethodnih pedesetak godina.

  Tako je trajalo naše druženje. Druženje bez reči.

  Jedan dan je padala kiša. Nije bio tu. Stajala sam pored klupe sa kišobranom u rukama i pitala se gde li je i da li je mokar.

  Sledećeg dana je bilo lepo vreme. Požurih kod mog beskućnika. Šokirana, shvatih da opet nije tu. Vratih se kući kao pokisla.

  Tih dana sam počela i da radim, i više nisam mogla da u određeno vreme prolazim kroz park. Pitala sam se da li me čekao i da li je uopšte znao kako izgledam.

  Nedostaje mi. Znam da mi nedostaje više nego ja njemu. Činio me radosnom. A nikada ni reč nismo prozborili.

  A u istom tom parku, na travi, kod uličnog prodavca leže dela Nušića, Domanovića, Crnjanskog…  

  Tri knjige za sto dinara.

  Malo dalje, sićušna vlasnica bob tejla razdragano trči sa svojim psom.

  A klupa zvrji prazna.