Čudna stvar. Već više ne znam da li je slučajnost, ali park kroz koji svakodnevno prolazim vraćajući se sa posla, za mene predstavlja neobičan film, često me uvuče u neku drugu dimenziju. Park u kojem sam upoznala Beskućnika, i u kojem sam kupila Crvene cipele, odveo me danas u novu avanturu.
Naime, vraćajući se kući kroz park, na stazici ispred sebe ugledah mobilni telefon. Elegantan, moderan, očigledno ženski, sa fensi futrolicom i istim takvim slušalicama koje su nemarno visile iz futrole, iako očigledno skupe. U trenutku pomislih, da li da samo prođem pored njega, neko će ga već uzeti, ili da ga ja uzmem. Zastadoh. Gledala sam u taj uređaj na stazi, izgubljen, a znam da je prepun uspomena, slika, poziva, poruka… Izgubljen moderni dnevnik. Uzeh ga. Otključah ga dodirom palca. Na nedavno pozivanim brojevima dominiralo je jedno muško ime. Ne razmišljajući, okretoh broj. Začuh jedno iznenađeno: Molim?
-Znam da imate identifikaciju ko vas zove, ali ja nisam vlasnica ovog telefona. Našla sam telefon u parku, i volela bih da ga vratim vlasnici, rekoh.
-Naravno da znam čiji je, reče prijatan muški glas sa druge strane. To je moja koleginica. Nažalost, nemam njen kućni broj, ali sutra ću joj kazati da je telefon kod Vas. Hvala Vam.
Odmah mi beše jasno da sam izabrala pogrešan broj koji ću da pozovem i da sam dobila njenog… ljubavnika, simpatiju, šta ja znam… Trebalo je da u imeniku potražim kuću, tetku, ili bar neko žensko… Ispala sam glupa.
Isto popodne u mom stanu, nepoznat zvuk prolomio se mojom dnevnom sobom. Skoro zaboravivši na događaj iz parka, javih se na tuđi telefon. Bila je to vlasnica.
-Da, Vaš telefon je kod mene, rekoh. Možemo li da se nađemo, da Vam ga vratim?
-Gde Vi živite?
-Objasnih joj. Reče da se zove Marijana. Pitala sam je da li joj odgovara da se nađemo kod Megatrenda, u mom komšiluku.
-Ali kako da se nađemo, ja nemam mobilni? Reče ona sa iskrenim očajanjem u glasu, i vrati me u godine kada sam ja imala godina koliko ona… U vreme kad nismo imali mobilne telefone.
-Tako lepo, nasmejah se. Odredićemo vreme i mesto u koje ćemo da se nađemo. Ja se zovem Slavica, imam dugu smeđu kosu, a prepoznaćeš me po tome što nosim tvoj telefon u ruci, rekoh joj. Da li ti odgovara u 18h kod Mega trenda?
Potvrdila je.
-Kako je drugačija današnja omladina, pomislih, dok sam išla ka Megatrendu.
Misli me odvukoše mnogo godina unazad, kad sam bila prva godina fakulteta u Beogradu, i nisam imala ni fiksni, a kamoli mobilni telefon. Setih se jednog letnjeg zemunskog pljuska. Sastavilo se nebo i zemlja, a mi zaljubljeni kod hotela Jugoslavija, i ne vidimo da će nevreme. Stuštilo se odjednom, bez najave. Uzeo si me za ruku i trkom odveo do praznog zemunskog luna parka. Uleteli smo na podijum za autiće, ti i ja, zaljubljeni, nasmejani, mladi, niko više na svetu celom nije postojao. Sakrili smo se u autić, šćućurili se jedno uz drugo, a kiša je toliko padala da se nije video ni Dunav ni Bulevar Nikole Tesle, ni hotel Jugoslavija. Gusta kišna zavesa čuvala je našu zabranjenu ljubav, a ja sam bila najsrećnija na svetu. Srca su nam grmela u grudima, tukla jače od pljuska koji se bučno sudarao sa Dunavom, i zajedno sa njim odlazio daleko, daleko. Kolena su nam se dodirivala u tom dečjem autiću, pekla me tvoja ruka na mom ramenu, a jedino što sam ja želela to je da se vreme zaustavi, da nikad više ne poteče. Znala sam da me niko neće pronaći sakrivenu u ovom Luna parku sa tobom. Nikad nisam osećala veću slobodu nego tada, zarobljena u Luna parku, dok je kiša pljuštala nad Beogradom i napravila rešetke na sve četiri strane sveta. Bez selfija i bez telefona, a opet zauvek zabeleženo.
Od tog dana, mnogo volim kišu, i to baš ovakvu, divlju, neobuzdanu, jaku, baš onakvu kakvu smo mi tada bili.
Iz misli me prekide Marijanin glas. U njenim rukama videh novčanicu. Htela je da me časti što sam joj vratila telefon.
-To ne dolazi u obzir, rekoh.
-A čokoladu? Reče ona slatko.
-Čokoladu neću odbiti.
Nisam pomenula muškarca kojeg sam zvala sa njenog broja. Nije ni ona.
Očigledno je da se stvari nisu mnogo promenile. Zabranjene ljubavi uvek su bile i uvek će biti aktuelne. Ono što se menja, to je vreme u kojem živimo.
U današnje vreme, i običan prolaznik kroz jedan novobeogradski park može ući u tuđi život.
Draga Marijana, želim ti svu sreću na tvom životnom putu. Očigledno komplikovanom. Dobro došla u Klub.
A ja? Ja i dan danas obožavam pljuskove. Sećaju me na slobodu. Na mladost. Na divlju radost. Na vreme kad je sve bilo jednostavno. Kad smo sebično smeli da mislimo samo o sebi. Od tada, kad god pljušti, ja bih se samo smejala, izašla bih bosa na beton, plesala na kiši, dizala oči ka nebu i zahvaljivala se na slobodi i svemu onome što mi je pljusak dozvolio, u čemu me sakrio, u onome što znamo samo kiša i ja.
