Moja vertikalna bašta

Kad sam bila devojčurak, maštala sam o tome da imam svoju sobu, oblepljenu posterima Billy Idola, u kojoj će Čonta da se dere da je bolje da nosi kratku kosu i Divljan da mi šapuće da napolju dobuje kiša u ritmu tam-tama, i u kojoj će me uz noćni program uspavljivati glas Jacka  Killiana iz serije Midnight caller: ’’Good night, America, wherever you are’’.

Prešavši u velegrad na studije, situacija se nije mnogo promenila, razlika je bila u tome što sam sobu delila ne sa sestrom, nego sa cimerkama, po raznim beogradskim garsonjerama i studentskim domovima.

Danas, kao udata žena, u braku već više od jedne decenije, davno sam poskidala te postere, ali sad mi fali spavaća soba sa francuskim ležajem i garderobnim ormarom sa ogledalima. Nekoliko puta smo već menjali adresu, i svaki put nam je po pravilu i bez greške pripala dnevna soba sa trosedom na razvlačenje.

A moji apetiti su rasli zajedno sa mnom. Davnašnju želju za sopstvenom sobom, zamenile su mnoge druge. Recimo, želela sam svoj vrt sa cvećem i začinskim biljem. Donedavno sam živela na drugom spratu u stanu bez terase, i gajila sam čuvarkuću na spoljašnjoj jedinici klima uređaja. Ipak, napredujem. Sada živim u visokom prizemlju, sa dve omanje terase ograđene belim rešetkama.

Kad je tata došao prvi put da vidi gde sam se preselila, prvo je izašao na terasu. Čovek sa sela, naučen na dvorište ispred kuće, sa pogledom na pašnjake i njive. A meni čak i ovo parče trave ispred terase pokose kad dođemo Gradskom zelenilu na red.

-K’o u zatvoru, promrmljao je više za sebe, a ja sam mu strpljivo objašnjavala da je već veliki plus sama činjenica da uopšte imam terasu, i da je baš dobro što imam i rešetke, jer se sad ne bojim lopova.

Elem, rasplinuh se ja u priči, a zapravo sam htela da vam ispričam šta sam videla na ovogodišnjem Festivalu nauke. Arhitektonski fakultet izbacio je postavku svoje ’’bašte na zidu’’. Stajala sam ispred nje kao opčinjena, zamišljajući je na sopstvenoj terasi. A evo o čemu se radi: donji delovi plastičnih flaša, u nizu, povezani, vise vertikalno, i u svaki od njih je posađen po neki cvet. Sistem zalivanja je veoma jednostavan: sipate vodu odozgo, i ona se sliva skroz do dole, do poslednje flaše, jer je svaka izbušena na dnu sa nekoliko rupica.

I tako ja rešim da okitim svoje rešetke. Izguglam malo na zadatu temu, vidim još par ideja, i prilagodim svoju viseću baštu svom prostoru.

Nije teško.

Potrebno vam je mnogo plastičnih flaša od litar ili litar i po (ja sam krenula od 12 komada istovetnih flaša od kisele vode, jer su lepe, zelene boje, čvrste, sa finim crvenim čepovima). Bilo mi je važno da mi i ’’saksije ’’ budu lepe, jer nisam bila sigurna da li će mi u njima krenuti cveće, pa čak i ako zvrje prazne, neka barem budu lepe. Sin mi je pozajmio skalpel, i krenulo je sečenje flaša na pola, E, ovde sam pribegla jednom triku sa interneta: prislonila sam isečenu flašu na zagrejanu peglu, i oštre ivice od sečenja su se pretvorile u oble.

Za to vreme, moj sin je makazicama bušio rupe na čepovima od flaša. One će biti dno na našim saksijama i kroz njih će se propuštati višak vode, koji će se slivati u saksiju ispod.

Tata nam je poslao lep, tanak konopac, koji je trebalo da posluži za zmaja kojeg je pravio moj sin. Srećom, njemu nije bio odgovarajući, trebao mu je silk, tako da je meni odlično poslužio za vezivanje saksija za moje rešetke.

I na kraju, najlakši i najlepši deo – napunili smo naše saksije zemljom za cveće i čuvarkuću sa klima uređaja preselili u lepše stanište.

Tako smo mi postali veliki potrošači mineralne vode. Ako ste žedni, navratite. Nosim je i na posao, i služim svojim gostima uz kafu. Jer, izbrojala sam, imam mesta za 124 saksije, i to samo na jednoj terasi, drugu nisam još brojala. A ja sam okačila tek dvanaest.  Neven, muškatla i anemona čekaju svoj red. A nakon njih, bosiljak, menta i ruzmarin. Jedva čekam!

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.